У 8.50 часова 16. априла 2014. преврнуо се и потонуо јужнокорејски путнички брод Севол. Овај инцидент је оставио велику жалост корејском народу.


Нечија смрт узрокује да се други осећају тужно. Посебно, губитак блиског рођака или пријатеља може бити прилично шокантан, а помисао да се тако нешто деси члану породице оставиће за собом незамисливу тугу. Туга је толико јака да им само поглед на пријатеља који умире од неког блиског измами сузе на очи. На овај начин сви оплакујемо смрт неког нама блиског, а то је можда зато што су преминули некада били људи који су формирали „наш“ идентитет. Ако је биће „ја“ које је било са њима био округли диск, њихов одлазак значи да део диска нестаје, чинећи ме непотпуним. И што је већа величина коју заузима један комад, већи је празан простор и бол у нама.

Иако је овај бол уобичајен, понекад осећамо сломљено срце због смрти оних који нису узели део нас. На пример, то је случај када се посматра ситуација у којој цвет увене пре него што је и процветао, односно смрт детета или адолесцента. У поређењу са смрћу старије особе која живи пуним животом, а затим одлази удобно, њихова смрт има већи утицај на оне око себе и изазива тугу чак и код оних који их нису познавали. Било да је живот који је пред младима удобан и миран живот или низ трновитих путева, сам наставак живота је благослов и суштина људског постојања. Зато не могу а да не осетим сломљено срце када видим младе студенте који још нису ни почели.

Инцидент Севол Ферри-а који се догодио у Кореји давно је био велики шок за корејски народ у тренутку несреће. Број мртвих, око 300, био је ужасан, али чињеница да су многе од жртава били средњошколци на путовању удвостручила је шок. Наравно, цео народ је био утонуо у тугу, а и мени их је било јако жао. Ту и тамо су се таласали саучешће, ту и тамо су окачене жуте траке, а на ТВ-у једно време није било забавног програма. То је било крајње природно у тадашњим околностима, а ни ове серије акција нису у потпуности ублажиле тугу људи.

Међутим, у овој ситуацији настављени су несхватљиви догађаји. Од непосредно након несреће до данас, различити проблеми око несреће наставили су да се јављају уместо да се решавају. Вест објављена одмах након несреће била је шокантна. Одмах након што је саопштено да се догодила поморска несрећа, објављена је вест да су сви путници на срећу спасени. Али пре него што су људи могли да одахну, извештај је исправљен. На крају, резултат несреће је била катастрофа, а поверење у медије који су правили грешке у извештавању нагло је пало. Проблеми су се десили и током процеса спасавања након несреће. Неколико чланова посаде, укључујући и капетана, напустило је брод и побегло, заборављајући своју дужност да спасу путнике када се брод преврнуо. Обалска стража и морнарица, које је требало брзо да буду послате у помоћ, некако су само неколико сати посматрале како брод тоне. Поред тога, откривено је да је Цхеонгхаејин Схиппинг, власник Севол Ферри-а, нелегално преуредио и управљао бродом, а такође су подигнуте сумње у дослуху између политике и пословања између обалске страже и компаније за спасавање А. Био је то заиста тотални неред, са скривеним детаљима који су откривени, више напора је уложено да се несрећа реши.

У мојим годинама у време несреће, мислио сам да знам како се крећем по свету. Знао сам да друштво у којем живимо није чисто место и да се често дешавају неочекиване ствари. Ипак, док сам гледао низ инцидената који су избили због ове једне несреће, био сам фрустриран и чак се осећао патетично за њих. Насилни сукоб између полицајаца и демонстраната који се недавно догодио на церемонији меморијалне церемоније трајекта Севол био је довољан да се људи којима је досадио инцидент са трајектом Севол насмеју.

Инцидент са трајектом Севол оставио нас је све уроњене у тугу јер је очигледно била трагедија за младе студенте. Међутим, ова ситуација је додатно послужила као прилика да се покаже голо лице корејског друштва. А на голом лицу корејског друштва била је туга велика као и сам инцидент са трајектом Севол. Туга је можда била осећај кривице и горчине међу одраслима, који су сматрали да корејско друштво не може истински да прихвати чак ни њихову срцепарајућу смрт, а камоли да заштити младе студенте. Надам се да ће доћи дан када ће наше друштво савладати овај бол и сазрети да више нећемо осећати ову срамну тугу.