『Јувал Ноа Харари』 тврди да је способност комуникације и сарадње једина основна способност која разликује људе од других створења. Не слажем се са његовим мишљењем.


У књизи 『Хомо Деус』, 『Иувал Ноах Харари』 каже да је људска особина која је омогућила људима да доминирају земљом способност да комуницирају и сарађују. Постоје две главне основе за тврдњу Јувала Ноа Харарија да је способност комуникације и сарадње основна способност која разликује људе од других створења.

Пре свега, важан разлог зашто су људи на врху ланца исхране је то што су били у стању да флексибилно реагују на различите ситуације. 『Јувал Ноа Харари』 тврди да оно што чини могућим јесте способност да се носи са сложеношћу људске комуникације, која је далеко супериорнија од оне коју показује комуникација других живих бића.

Поред тога, 『Јувал Ноа Харари』 тврди да је разлог зашто су људи били у стању да надвладају друга жива бића на ненадмашном нивоу тај што је била могућа могућност сарадње великих размера. Аргумент је да да сарадња великих размера није била могућа, људи би се и даље такмичили са другим живим бићима или би имали потешкоћа да покажу значајне разлике у мери у којој то чине сада.

Овај аргумент у 『Иувал Ноах Харари』 делује довољно убедљиво, а имајући у виду карактеристике људи које доживљавамо у нашим животима, не чини се да је посебно погрешан. Међутим, не постоји конкретна и објективна основа да 『Јувал Ноа Харари』 каже да је највећи фактор који људе чини посебнима способност да комуницирају и сарађују. У извесној мери се признаје да су способност да се носи са сложеношћу комуникације за флексибилан одговор и могућност сарадње великих размера, као што је сугерисао 『Иувал Ноах Харари』, карактеристике људи које их разликују од других животиња. Међутим, може се рећи да је само субјективно мишљење 『Јувала Ноа Харарија』 да су саме ове карактеристике омогућиле људима да доминирају земљом.

Поред тога, 『Јувал Ноа Харари』 каже да интелигенција и способност прављења алата нису играли значајну улогу у томе што су људи доминирали Земљом, али и томе недостају докази. Многа истраживања која су до сада спроведена подржавају чињеницу да су на интелигенцију и способност прављења оруђа подједнако утицале јединствене људске особине колико и способност комуникације и сарадње. Традиционалне студије сугеришу да је, више од било чега другог, усправно ходање највећи фактор који људе чини посебним. То је зато што су људи постали способни да ходају усправно, могли су слободно да користе обе руке да праве и користе алате, што је повећало капацитет њиховог мозга. То је зато што је постепено расла, развијала се и његова интелигенција. Каже се да је Аустралопитхецус афаренсис, назван први човек, био у стању да ручно прави и користи једноставне алате. Хомо хабилис, који се појавио пре 2 милиона година, је, као што му име каже, човек који користи алат. Оно што је овде важно јесте да је тек Хомо хабилис створен језички центар у људском мозгу, а језик је најважнији фактор људске комуникације и сарадње. На крају, док су људи ходали усправно, развијале су се њихова интелигенција и способности прављења алата, а то је било обучено, омогућавајући им да слободније користе свој мозак, омогућавајући им да користе језик. Вештине комуникације и сарадње могу се посматрати као нуспроизводи развоја супериорне интелигенције. Стога се из постојећих истраживања може закључити да је тврдња о комуникацији и сарадњи уз порицање интелигенције у посебним људским способностима само по себи контрадикторна. У овом случају, исправно је посматрати усправно ходање као фактор који суштински разликује људе од других животиња. То је зато што је усправно ходање људима дало посебне способности у интелигенцији, изради алата, комуникацији и сарадњи. Наравно, никако нисам сигуран да је усправно ходање разлог зашто су људи дошли да доминирају Земљом. Ово само оповргава мишљење 『Јувала Ноа Харарија』 да само комуникација и сарадња чине људе посебним.

『Јувал Ноа Харари』 на следећи начин аргументује зашто мрави и пчеле, који су систематски сарађивали чак и раније од Хомо сапиенса, нису успели да доминирају човечанством или земљом. Иако мраве и пчеле карактерише сарадња на веома софистициран начин, они нису у стању да међусобно комуницирају, критикују једни друге и унапређују друштвене системе. Репрезентативан пример је да је чак и када се суочимо са новом еколошком претњом или новом шансом, немогуће гиљотинирати матицу и покренути револуцију за успостављање републике. Али овде желим да оповргнем. Да ли су људи заиста због супериорних комуникацијских вештина изазвали Француску револуцију и развили интернет, омогућивши много ширу и бржу комуникацију него раније? У основи, мислим да мишљење 『Јувала Ноа Харарија』 да мрави и пчеле имају одличне вештине сарадње, али немају комуникацијске вештине такође нема основа. Међутим, мрави и пчеле, чије су кооперативне способности много боље од људи, не могу да створе интернет. Ово се може тумачити само као да произилази из разлике између интелигенције да се мисли о нечему што би могло повезати све делове света као што је Интернет путем радио таласа, и способности да се креирају алати који се називају компјутери. Да су мрави и пчеле имали способност интелигенције и развоја алата да развију Интернет, тако би се и развили. Стога је потпуно оповргнуто да само комуникација и сарадња чине људе посебним.

Из ових разлога, доказа и података, потпуно се не слажем са мишљењем 『Јувала Ноа Харарија』 да је основна и посебна карактеристика људи која им је омогућила да доминирају земљом способност да комуницирају и сарађују.